Njujork – Mario Perić

Njujork nije grad, Njujork je kult. Kult o kome je napisano stotine pesama i snimljeno desetine filmova. Svi vole Njujork. Bilo da sanjarite o njemu dok gledate „Seks i grad“ ili dok slušate stihove Frenka Sinatre, Njujork je kao femme fatale među metropolama: to je ono o čemu maštamo, to je lepota koja oduševljava ali u isto vreme čini da se osećaš malim. A koji je razlog? Zapravo, koji su razlozi? Valjda zato što u „gradu koji nikad ne spava“ sve deluje idealno i svaki deo grada ima svoju priču. Svako se može pronaći u Njujorku: od muzeja i Brodveja za one umetničke duše, preko Pete avenije i Menhetna za one fensi, do Bronksa za one malo „opuštenije“. Njujork kao jedan od svetskih centara mode ima specifično obučene Njujorčane sa svojim najvažnijim modnim detaljem: žutim taksijem. I kiša u Njujorku je nekako drugačija, a i kažu da je „Velika jabuka“ najlepša u jesen. Pa onda po kišnom danu gledaš odozgo na ulice grada i vidiš hiljade i hiljade crnih kišobrana kako se prepliću. S druge strane, leti se Njujorčani osvežavaju ne samo u bazenima već i fontanama, a Central Park se pretvori u travnatu plažu. Kako god, Njujork je s pravom jedna od najpoznatijih metropola čijom su idilom mnogi opčinjeni. A vi ako već ne možete da odete tamo, osećajte se,najmanje što možete, kao „New yorker“ i promenite mesto stanovanja na svom fejsbuku, pa ko zna, jednog dana možda to i neće biti fora već stvarnost.

Metafora, metonimija i sinegdoha – Stefan Stanojević

Medju figurama koje iskazuju elemenat slikovitosti su najviše  zastupljene figure poznate kao tropi. Trop jeste reč koja se uzima u prenesenom značenju umesto ,,prave reči“. Trop se samo može koristiti u kontekstu jer inače nebi imao smisla. Tropi se često nazivaju i slike. Imaju važnu ulogu u razvitku jezika. Od svih reči koje se upotrebljavaju u prenesenom značenju najpoznatija je metafora.

Metafora

Metafora je vrsta tropa koja se zasniva na sličnosti. Metaforično označena pojava ima izvesnu sličnost sa pojavom čije je ime upotrebljeno kao slika(Metaforični obrt: Kad na primer Homer kaže, govoreći o Ahilu: ,, Baci se kao lav“ , a metafora je ,, Lav se baci“. Pošto su obojica srčani, pesnik se služi metaforom i Ahila naziva lavom). Metafora je skraćeni oblik poredjenja, gde se umesto poredjenja reči zamenjuje reč(Poredjenje: ,, On je to uradio kao lav“; Metafora: ,, On je lav“). Iz poredjenja je izbačena ne samo veza kao nego i ona prava reč koja bi normalno upućivala na predmet poredjenja. Najkraće rečeno, metafora je skraćeno poredjenje.( Jos primera vezani za lava: ,, Taj borac je lav“ ; ,, Njegov lavlji podvig“; ,, On urliknu“; itd.). Prava reč je zamenjena metaforom ali ta reč više ne može da zameni metaforu pošto metafora govori više od onoga što je sa tog mesta potisnula. Razlok postojanja metofre jeste emocionalnost i težnja za sažetošću.

U poeziji takodje postoji i takozvana opredmećena metafora: slika stvorena na osnovu sličnosti upotrebi koja se u isti mah koristi i kao reč u bukvalnom smislu( ,, Od mene do njega može se samo srebrnom i strmom stazom ptice.“ To je samo pruga sunčevog odsjaja pred okom posmatrača ptičijeg leta, tom ,, stazom“ se moze kretati , znaci zamislite da je ona stvarna

Neobičnost upotrebe je naročito izražena tamo gde slika odudara od konteksta. Metafora ,, moj predele mladi“ nije logična. prdeo nebiva ni mlad ni star. Ovakva metafora se zove katahreza. ,,Oblak u pantalonama“: Naklonost moderne poezije prema takvoj upotrebi metafore.

Metonimija

Metonimija označava zamenu prave reči novom na osnovu stvarnog odnosa njima označenih pojmova. Ona se za razliku od metafore zasniva na stvarnoj bliskosti i logičkoj povezanosti. To je zamena na osnovu dodira dveju pojava u prostoru ili vremenu. Najvažniji vidovi povezanosti su uzrok i posledica ( dići sidro – krenuti), orudje i radnja (hteti hleba bez motike – hteti nešto bez rada), ili izvršilac radnje ( on mu je desna ruka – neophodan pomoćnik), posuda i sadržina ( čaša – piće ), gradja i od nje načinjena stvar    ( lisica se uhvatila u gvoždje – upala u zamku), znak i označena pojava ( lovorike – stečena slava). ,,U rečenici: Mati moja je kuću izdržavala iglom.“ Kuća- domaćinstvo, Igla- šivenje.

Sinegdoha

Sinegdoha označava metonimiju izvedenu na liniji kvantiteta. Kada se reč koja označava deo upotrebi tako da označava celinu ili reč koja označava celinu upotrebi da označi njen deo, zemena je izvršena prema odnosu više i manje. Sčično je i kada se upotrebi jednina umesto množine ili množina umesto jednine( Bonaparta je na Rusa pošsao bio).

Moram takodje da ubacim jedan primer koji bas i nije primeren za referat pošto je vulgaran. Medjutim, blizak je dosta našem žargonu i mislim da će pomoći: Vidi onu pi**u(lepu damu) kakvu si*u(grudi) ima.

 

Literatura: Ivo Tartalja, Teorija književnosti

Дијалектизми – Кристина Грачанин

ДИЈАЛЕКТИЗМИ су лексеме које се разликују по својој гласовној структури, морфолошким и творбеним карактеристикама и по значењу, од стандардизованих лексема. Дијалекат је говорни варијетет карактеристичан за одређени простор на ком се он користи.

Дијалектизми се могу најчешће приметити у говору, али и у књижевном језику ради карактеризације ликова, аутентичности дела итд.

Постоје 3 наречја:

1.Штокавско

2.Чакавско

3.Кајкавско

ШТОКАВСКО наречје је најраспрострањеније и јавља се у Србији,Црној Гори,Босни и Херцеговини,као и у великом делу Хрватске.Једино у њему се јавља ново јотовање(грожђе,земља)које нема ни у чакавско,ни кајкавском наречју(грозђе,земла).

Према томе којим је гласовима замењен стари глас ЈАТ, штокавско наречје се дели на 3 изговора:

1.ЕКАВСКИ-замена словом Е(дете, деца)

2.(И)ЈЕКАВСКИ-замена групом слова ИЈЕ/ЈЕ(дијете,дјеца)

3.ИКАВСКИ-замена словом И(дите.дица)

Такође је подељено на дијалекти,који у оквиру сва три изговора могу бити старији и млађи.Ова подела је извршена по развијености акценатског система и деклинације.Старији штокавски имају тзв.старију акцент(у)ацију-само силазне акценте,који могу стајати на свим слоговима.Новоштокавски дијалекти имају новију акцент(у)ацију,односно у њима има 4 акцента.

Подела штокавских дијалеката:

1.Штокавски дијалекти екавског изговора

а)Старији:

*призренско-тимочки-у једном делу овог дијалекта Ћ и Ђ се изговарају као Ч и Џ(кућа,међа-куча,меџа).Неки говори овог дијалекта чувају Л на крају речи:казал,док се у неким оно замењује са ЈА-казаја(казао).Сугласника Х нема;плаовит уместо плаховит,а само уво,а не и ухо.У неким речима се Х изговара као К;дуковни,уместо духовни.Јављају се два падежа:номинатив и акузатив,а акузатив са предлозима врши функције и других падежа.Инфинитива нема,а футур I се гради:ћу/ћеш/че + презент(ће ради,уместо ти ћеш радити).Има само један акценат,који је по квалитету најприближнији краткосилазном.Овај језик се све више сматра језиком необразованихми тврди се како није способан да служи комуникацији,што полако доводи до његовог изумирања.

*косовско-ресавски-овим дијалектом се говори у централном подручју Србије:од Метохије на југу до Баната на северу.Обухвата Крагујевац,Рачу Крагујевачку,Смедеревску Паланку и Смедерево.Глас ЈАТ доследно је замењен самогласником Е,чак и облицима падежа:ноге,земље(уместо нози,земљи);мудреј,здравеј(мудрији,здравији).Сугласника Х нема.Завршна група сугласника -СТ упрошћава се испадањем Т;милос(милост).Компаратив придева често има наставак -ШИ;новши(уместо новији).Футур I се гради као и код призренско-тимочког(ће ради/ће да ради).Има само два силазна акцента који могу да стоје на свим слоговима.У новије време се јавља и трећи акценат-дугоузлазни.Овај дијалекат такође полако изумире,јер нема ни једне институције која се бави његовим очувањем.

б)Млађи:

*шумадијско-војвођански-овим дијалектом се говори у највећем делу северозападне Србије,у Срему,Шумадији,највећем делу Бачке и Баната,као и у једном делу источне Славоније(Осјек и Даљ са околином).У XIX веку овај дијалекат је постао основа српског књижевног језика.Некадашњи ЈАТ замењен И не само у речима као што су нисам,носити,тресијаше,као што је и по норми књижевног језика,већ и у примерима као што су:летити,живити,ди,сикира(летети,живети,где,секира).Гласа Х углавном нема,док се глас Ф углавном замњује са В:кава(кафа).Када није акцентована,група -АО сажима се у О(пево-певао).Може се поделити на:северносрбијански,београдски и војвођански поддијалекат.

2.Штокавски дијалекти (и)јекавског изговора

*зетско-јужносанџачки-обухвата велики део Црне Горе и јужни Санџак у Србији.Само два акцента-дуго и краткосилазни,који се могу наћи на било ком слогу.Врши се јекавско јотовање,па се поред љета,њежан(што се прихвата у књижевном језику)јавља и ђевојка,ћерам,па чак и пљесма,вљера(што није прихваћено у књ.језику,и ти облици у њему гласе-дјевојка,тјерам,пјесма,вјера).Распростањена је употреба инфинитива без И-гледат,причат,доћ.Петар Петровић Његош је сва своја дела написао овим дијалектом.

*источно-херцеговачки-говори се у источној Херцеговини,северозападној Црној Гори,у западном делу Санџака и у западном делу Србије.Припадају му сви штокавски изговори Босне,као и сви ијекавски штоковски говори у Хрватској.Овај дијалекат је најзначајнији за настанак српског књ.језика,јер је то дијалекат који је Вук Караџић узео за основу књ.језика почетком XIX века.Стари ЈАТ поред ИЈЕ и ЈЕ замењен је и гласом Е(брегови,за разлику од једнине:бријег).Углавном је заступљено јекавско јотовање.У највећем делу дијалекта нема гласа Х,али се оно изговара у говору Дубровника и муслиманског становништва.Управо је Вук Караџић увео глас Х у књ.језик.

3.Штокавски дијалекти икавског изговора

*посавски икавски-у Славонију,северно Босни и у Бачкој.Према књижевнојезичним групама ШТ,ЖД у њему је ШЋ,ЖЂ(шћап,можђани).Сугласник Л у неким случајевима није замењен са О:кисел,писал(кисео,писао).Сугласника Х нема.Имперфекат се изгубио из употребе,док се аорист употребљава.Има три акцента-кратко и дугосилазни,и тзв.акут(стари акценат,узлазни).

*млађи(западнохерцеговачки и буњевачки)икавски-у западној Херцеговани,са далматинским копном и у деловима западне и централне Босне,у Бачкој(Буњевци).Уместо А често се појављује Е:вребац.У једном делу говора чува се група ШЋ:огњишће.Уместо Ђ јавља се Ј:туји,млаји(туђи,млађи).Глас Ф замењују и глас В и глас П.

*млађи икавски азбуковачки-говори се на једном ограниченом подручју у западној Србији,уз Дрину,познатом у геосу као Азбиковица,у Рађевини,Ваљевској Подгорини,Ужичком и Босанском Подрињу.Сугласника Х нема,а Ф се замењује са В.Група ПС упрошћава се гласом С:совати(псовати).Има 4 акцента.

Регионализми су лексме карактеристичне за већину говора или све говоре исте групе.Распростиру се на ширем подручју него локализми,али на ужем него дијалекти.

ЧАКАВСКО наречје је наречје хрватског језика које се користи у Истри, на Далмантинском приморју и острвима.Назив потиче од упитне заменице ча. Подручје на ком је доминирало чакавско наречје је некада било много шире (цела Лика, северна Далмација, Кордун итд). Разлог његовог смањивања су миграције изазване Османлијским освајањима, када се икавско наречје из западне херцеговине, заједно са источно херцеговачким дијалектом, проширило на северозапад. Пордручје чакавштине се и данас смањује под утицајем књижевног језика. Уочи Првог светског рата овим наречјем говорило је око 23% Хрвата, а данас тек 12%, те се ово наречје сматра најугроженијим хрватским наречјем, јер полако изумире.

Досељавањем на чакавска подручја, новоштокаваци (икавци, ијекавци) су потиснули чакавце с већег дела далматинског залеђа и мањег дела у приобаљу као и делова Лике, Гацке, Крбаве, Покупља и Горског котара. Чакавски се данас простире углавном по јадранском приобаљу (од Истре до Сења, између Задра и Водица, од Винишћа до доњих Пољица), с неколико штокавских прекида, и на већини острва северно од Пељешца (који је на западу чакавски), у делу Лике, Гацке, Горског Котара и Истре, затим у Покупљу све до Карловца. Ван Хрватске чакавским наречјем се говори и у крајевима где живе Градишћански Хрвати, у Аустрији, Мађарској и Словачкој, а сличан говор имају и Молишки Хрвати. Мањи број чакаваца налази се у Црној Гори.

КАЈКАВСКО наречје је једно од три наречја хрватског језика и једно од четири наречја српско-хрватског језичнога дијасистема, које се користи у Загребу и на ширем северозападу Хрватске, као и у неким местима у Аустрији и Мађарској.

 

Eуфемизми – Јелена Крстић

Еуфемизам (грч euphemos = добар говор) је стилска фигура којом се неки израз замењује другим, али блажим обликом, због бонтона, друштвених, религиозних, политичких, пропагандних и других разлога.

Еуфемизам такође се може схватити као подврста метонимије (метонимијско значење речи настаје кад се један појам замењује појмом са којим има логички блиско значење, нпр. „Од колевке па до гроба/ најлепше је ђачко доба (уместо „Од рођења па до смрти…“)), а означава замењивање неких речи, које се сматрају због било којег разлога опасним или непристојним, неким блажим изразима. Тако се зли богови у митским временима – чија и сама имена, сматрало се, треба избегавати – називају именима која су истицала њихове тобожње безазлене особине. Тако се ђаво нпр. у народним шриповеткама назива и „нечастиви“ или „шантави“. У свакодевном говору често се служимо избегавањем одређених израза (кажемо нпр. „отићи“ уместо „умрети“, „весео“ уместо „пијан“ и слично) због бројних емоционалних ефеката (избегавање одређених осећања или упућивање на другу врсту осећања), или ипак због одређеног схватања о пристојности.

Примери еуфемизма у свакодневном говору:

Мало је весео. (Пијан је.)

Увек обилази истину. (Лаже.)

Уцена – Услов

Стар – Искусан

Посебно су чести еуфемизми за смрт:

Он нас је заувек напустио.

Отишао је на вечна ловишта.

Отишао је на онај свет.

Издахнуо је.

Уснуо је вечан сан.

Отишао је на боље место.

Нема га више.

Еуфемизми у поезији

Добриша Цесарић, „Балада из предграђа“

А њега нема, и нема, и нема,

И нема га више…

Иво Андрић, „Јадни немир“

Ипак има извјестан ред, неки;

јест биједно живети и трудно

човјеку на овој земљи,

ал коначно дође сваком његово

добро поподне…

 

 

Arhaizmi i istorizmi (istoricizmi) – Aleksa Crkvenjakov

Arhaizmi su arhaične (tj. zastarele) reči koje su postale deo pasivne leksike, kao i neologizmi. Oni su simbolički obeleženi i generalno se retko koriste.

 Mogu se podeliti na nekoliko vrsta:

Stilski (izrazni) arhaizmi: Ukoliko je predmet ili pojam u upotrebi, premda postoje dve reči za njega – stara i nova reč, stara reč se smatra arhaizmom (dakle, javljaju se u ulozi sinonima). Ovo su arhaizmi koji se najčešće navode u primerima. U srpskom jeziku se mnogi turcizmi smatraju stilskim arhaizmima, premda postoji mnogo slovenskih arhaizama: pendžer = prozor, zavrljačiti = baciti, dibidus = sasvim, potupno.

Značenjski (semantički) arhaizmi: Lekseme same po sebi nisu arhaizmi već njihova pojedina značenja. Ovo se dešava kad je određena reč i dalje u upotrebi ali je njeno značenje premenjeno ili mu je pridodato novo značenje: luka – nekad je značilo livada  a danas označava pristanište brodova, zdravo – jako, veoma, vrlo.

Fonološki arhaizmi: Lekseme u čijem se fonološkom sastavu vidi ranije stanje jezika: cesar  > car, bahat > bat.

Tvorbeni arhaizmi: Lekseme koje imaju zastarele tvorbene elemente: lepost>lepota, golić>golać.

Istorizmi (istoricizmi): istorijski arhaizmi, reči koje označavaju pojmove koji su prestali da postoje, da se koriste, proizvode i sl. Primeri su razni: paša, Jugoslavija,  gladijator, Heleni, itd.

 

Literatura:

S. Halilović, I. Tanović, A. Šehović, Govor grada Sarajeva i razgovorni bosanski jezik, Sarajevo, 2009.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Arhaizam (12. 12. 2011.)

Etimologija – Jelena Kostadinović

-Етимологија је наука (грана лингвистике) о пореклу речи.

-Реч етимологија потиче од старогрчких речи етимос [έτυμος], што значи истинит (тачан) и логос [λόγος] , што значи реч.

-Користећи разне методе, етимолози покушавају да утврде када је и како нека реч ушла у језик, колико су се и на који начин променили њен облик и значење.

-Речи мењају облик и значење кроз векове, а некада се позајмљују из других језика у промењеном облику. (Позајмљенице)
-Изворне речи називају се етимони.

-Етимологија углавном изучава старе рукописе и друге писане документе.
У  језицима у којима то није могуће користи се такозвани компаративни метод. (Речи се упоређују са језицима из сродних језика).
-На тај начин, лингвисти покушавају да реконструишу праиндоевропски језик.

Народна етимологија: Појава у језику када сами говорници анализирају и упоређују речи које слично звуче, али су заправо невезане, што је неправилно, и трајно мења прави етимон.

Позајмљенице су речи преузете из других језика, али су гласовно и граматички пролагођене српском језику. У лексичком фонду нашег језика налазе се:

1) Романизми (речи из латинског, италијанског, француског и шпанског језика)
2) Грцизми
3) Турцизми (речи из турског, арапског и персијског језика)
4) Германизми
5) Бохемизми (речи из чешког језика)
6) Русизми
7) Хунгаризми
8) Англицизми

Акција, доктор, опера, балкон, компот, авенија (романизми)
Гипс, филологија, хиљада, ћелија, географија, хор (грцизми)
Топ, бурегдџија, мегдан, олук, џезва, ергела (турцизми)
Пегла, шраф, мадрац, фарба, шминка, лозинка (германизми)
Часопис, улога (бохемизми)
Запета (русизам)
Соба, лопов, варош, субота, гулаш, салаш, ципеле (хунгаризми)
Спорт, тенк, трактор, клуб, викенд (англицизми)

Зашто се каже: Дунав
Дунав је реч келтског порекла, и значи: велика вода;
Као позајмљеница из Келтског, ушла је у латински језик (Dаnuvius).
Готска реч за Дунав гласила је Donawj, а из готског језика ушла је у словенски језик као Dunaj. У нашем језику, у прошлости је постојао варијетет у женском и средњем роду (Дунава, Дунаво), међутим, данас се у књижевном српском језику користи искључиво Дунав. Румунија – Dunăre; Русија – Dunaй.

 

Синоними и антоними – Вукашин Чолевић

Синоними

Претпоставимо да неко жели да, у једној реченици, опише следећу ситуацију : у непосредној околини говорника живи једна женска особа плаве косе и пријатне спољашности, која иначе професионално лечи децу, и према чијем кућном љубимцу, човековом највернијем пријатељу, сви, укључујући и говорника, гаје пријатељска осећања. Опис би могао да изгледа, рецимо, овако: У мом комшилуку живи једна лепа плавуша, иначе дечији лекар, чијег пса, сви ми волимо. Ово представља вероватно најприроднији и најуобичајенији начин да се предвиђени садржај уобличи и изрази у српском језику, мада никако није и једини. Не улазећи овом приликом у разноврсност реченичне структуре, него се усредсређујући само на лексичку димензију, на месту подвучених речи у поменутом исказу могле би се јавити бар још и ове, синонимне, речи:

Комшилук – суседство

Живи – станује

Лепа – згодна, привлачна, љупка, атрактивна, гламурозна

Плавуша – плавојка, плавокоса

Дечији лекар – педијатар

Пас – кер, кера, куца, куче

Волимо – љубимо, обожавамо

Синонимија, као што се и може видети, је фасцинантна језичка појава да се један садржај може изразити помоћу више различитих речи, покреће читав низ теоријских и практичних питања.
Уопште узев, укупно значење једне речи одређују две комплиментарне компонтенте – основно и асоцијативно значење. Основно представља централну, обавезну и, најважније, објкетивну компоненту, која је заступљена у знању већине представника одређене језичке заједнице. На пример, основно значење речи плавуша било би ‘женска особа плаве косе’, а реч пас, у најкраћем, ‘домаћа животиња карактеристична способности да лаје’. Са друге стране, асоцијативно значење чини субјективну компоненту, која није без остатка заступљена у знању већине представника одређене језичке заједнице. Асоцијативно значење обухвата читав сплет додатних информација у вези са применљивошћу речи у конкретним ситуацијама од стране конкретних говорника. Уопштено извучено из досадашњег текста могли бисмо доћи до неке субјективно општеприхваћене дефиниције синонима: Синонимима се називају оне речи које деле истоветно основно значење и које су по томе упоредиве и међузаменљиве у појединим контекстима. Штавише, синонимија је однос између појединачних значења појединачних речи у одређеном контекстом. Не сме се схватити да је једна реч упоредива и мећузаменљива са само једном речју. На пример, реч земља је синоним са речима тло и земљиште у једном свом значењу, са речју држава у другом, а са речима под и патос у трећем. Број речи са којима је нека реч упоредива и заменљива није ограничен. У значењски однос синонимије ступају речи из целокупног лексичког фонда једног језика, без обзира на то да ли (1) су речи домаћег порекла, (2) спадају у стандардни језик, (3) спадају у савремени језик и (4) да ли су просте, изведене, сложене или фразне.

Антоними

Антоним је реч супротног значења према некој другој речи. Две речи супротног значења чине антонимски пар. Лексичко-семантичка појава значењске препреке између две речи назива се антонимија. Антонимија обухвата особине именица, придева, глагола, прилога и предлога. Синоними и антоними су међусобно антоними. Постоји посебна врста антонимије – оксиморон.

Антоними различитих корена су они међу којима не постоји етимолошка веза јер су им се изрази развили из различитих корена. Такође се називају и примарни или прави антоними. Са друге стране, антоними који имају исти корен настали су најчешће префиксалним творбама речи. Називају се и творбени.
Могу се градити различитим префиксима:

Надвожњак – подвожњак

Ванјезичан – унутарјезичан

Изнадпросечан – исподпросечан

Отворити – затворити

Унети – изнети

Такође се може градити и помоћу једног рпефикса који означава негацију:

Човек – нечовек

Законит – противзаконит

Оружати – разоружати

Социјалан – асоцијалан

Бинарни антоними су они од којих сваки потпуно негира значај свог пара, односно потпуно искључује садржај:

Жив – мртав

Истина – лаж

Слојевити антоними су они између којих постоје међуслојеви (сива зона):

Мален – (омален, овећи…) – велик

Јефтин – … – скуп

Топао – … – хладан

Постоје и вишеструки антоними који су својим значењима супротни различитим речима:

Стар – млад

Стар – нов

Стар – модеран

Литература:

http://www-gewi.uni-graz.at/gralis/Linguistikarium/Lexikologie/BKS/Lexikologie_BKS/Prcic_Sinonimija.htm

и посредно

Bugarski, R. (1989). Uvod u opštu lingvistiku. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Zavod za izdavanje udžbenika,Novi Sad.

Lalević, M. S. (1974). Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika. Leksikografski zavod „Sveznanje”,Beograd.

Prćić, T. (1997). Semantika i pragmatika reči. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci,Novi Sad.

Radovanović, M. (1986). Sociolingvistika. Drugo izdanje. Književna zajednica Novog Sada; Dnevnik,Novi Sad.

Stanojčić, Ž., Popović, Lj. (1992). Gramatika srpskoga jezika. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Zavod za izdavanje udžbenika,Novi Sad.

Šipka, D. (1998). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Matica srpska,Novi Sad

18/12/2011

Вукашин Чолевић

Homonimija – Boris Jarić

Iako se često susrećemo sa pojmom homonimije, naše znanje o ovoj pojavi je dosta siromašno (Homonimija, to je kad se rec isto piše a različito znači, a sinonimija je suprotno kad se različito piše a isto znači – ne, nene!).

Stoga je vreme da je, kao učenici treceg razreda, karakteristično definišemo. Pored toga, raščlanićemo je i podrobnije objasniti sve vrste homonimije. Pa, idemo!:-)
Homonimija: pojava dveju ili više reči koje su potpuno jednake po fonetskom, grafemskom i gramatičkom značenju, a koje imaju potpuno različita značenja, nisu ni u kakvoj vezi i ne mogu se izvoditi jedna iz druge (za razliku od polisemije, gde možemo pronaći vezu; glava čoveka,glava eksera; jezik u ustima, jezik u patici).
Homonimi: reči koje stoje u takvom odnosu.
Kada pričamo o homonimima, kako bismo ih zapravo razumeli, moramo napomenuti da je akcenat gramatička vrsta, razlikovna jezička kategorija.
Stoga, pravi homonimi se moraju isto izgovarati, to su one lekseme koje se potpuno poklapaju (osim značenja!) – i po akcentu.
Kako je homonimija dosta široka pojava, a ne mogu se sve reči unutar nje potpuno poklapati (kakav bi to jezik bio!?) uvodimo pojmovehomografa i homoforma.
Homografi: reči koje isto „izgledaju“, ali se različito izgovaraju (grad/grad), drugačiji akcenat.
Tipičan primer homografa bile bi reči grad u sledećim rečenicama: Novi Sad je grad pun huligana i U subotu je tamo pao grad, pa su svi ostali kod kuće.
Jasno vidimo da u prvom primeru imamo reč grȃd – naseljeno veće mesto, dok je drugom to reč grȁd – led iz oblaka; vremenska nepogoda.
*Homografi se javljaju u svakodnevnom, uobičajenom jeziku komunikacije. Medjutim, kada ih pišemo sa akcentima te reči prestaju da budu homografi jer nemaju isti grafemski sklop.
Homoformi: reči koje se po obliku poklapaju samo u nekim gramatičkim oblicima (deklinacija, konjugacija, glagolska vremena, načini…). Te reči nisu reči iste gramatičke vrste.
Tako imamo reč broj kao imenicu i broj kao imperativ glagola brojati: jednaki samo delimično, u ostalim oblicima se razlikuju! Takođe, rečproleće (imenica, godišnje doba) i proleće (glagol, 3. lice jednine prezenta, nešto leti). Probajte: proleće, proleća, proleću.. proleća, proleća, prolećima.. dok: prolećem, prolećeš, proleće, prolećemo, prolećete, proleću.
Dolazimo i do nešto novije tvorevine, upravo zbog sve većeg prisustva odomaćenih reči i većeg poznavanja drugih jezika.
Naime, homofonija je pojava dveju ili više reči koje se različito pišu, ali isto izgovaraju. Jasno vam je, ovo nije moguce u našem, fonološkom pravopisu, te je za to najpre zaslužan engleski jezik (gde je homofonija dosta česta pojava – male-mail [meil], piece-peace [pi:s], site-sight [sait]).
No, delimičnu homofoniju imamo i mi, i ona se javlja zbog poštovanja pravopisnih pravila o pisanju vlastitih imena – Dunja i dunjaVišnja ivišnja.
Razlika izmedju polisemije i homonimije, malo bolje objašnjena. 
Polisemija: 1 reč  2, 3, 4.. značenja. Ponekad je to preneseno značenje.
Homonimija: 2, 3, 4.. jednake reči  2, 3, 4.. značenja.
Iako grafemski, fonetski i gramatički jednake reči, govorimo o različitim rečima koje su se poistovetile pozajmljivanjem, adaptacijom i udaljavanjem dva značenja dve lekseme! (istorijska promena reči, savremene fonetske promene..)