Prezentacija – dijalekti standardnog srpskog jezika

Učenici I3 odeljenja obradili su dijalekte na malo drugačiji način. Na časovima informatike su uradili prezentaciju – kao sistematizaciju znanja iz ove nastavne oblasti. Imena učenika nećemo posebno navoditi jer su navedena u prezentaciji.

PREZENTACIJA – DIJALEKTI STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

UGLEDNI INTERDISCIPLINARNI ČAS

 

PREDMETI: srpski jezik i informatika i računarstvo

 

NASTAVNA JEDINICA: predstavlјanje (prezentacija) dijalekata srpskog jezika

 

PRIPREMA: tri školska časa (srpski jezik) i

 

TRAJANјE PREZENTACIJE: jedan školski čas

 

UČESNICI: rukovodioci i autori: prof. Dejan Stakić i Merima Aranitović

 

koautor Mirjana Grubišić

 

realizatori i prezenteri: učenici I3odelјenja

 

Cilј časa je bio da se jedna oblast iz nastavnog plana i programa srpskog jezika za prvu godinu

 

obradi na drugačiji način. Odabrali smo oblast Dijalekti srpskog jezika. Ona je u udžbeniku

 

lepo objašnjena, ali za učenike dosta apstraktna jer bez lektora ili posete kraju u kom se

 

govori odgovarajući dijalekat sve ostaje samo apstraktna priča.

 

Dogovoreno je da učenici na časovima informatike naprave multimedijalnu prezentaciju

 

u kojoj će, pored skraćenog pregleda gradiva, predstaviti i dijalekatsku kartu, kao i da će

 

linkovati inserte iz serija, filmova, govora koji su interpertirani na određenom dijalektu.

 

Priprema: učenici su dobili zadatak da samostalno istraže gradivo, da podele dijalekte na

 

dijalekte standardnog srpskog jezika i na one koji nisu ušli u standardni jezik. Da osmisle

 

način kako da prikažu osobine dijalekata koji su ušli u osnovicu standardnog srpskog jezika

 

da ih uporede sa standardnim jezikom, kao i da u kratkim crtama prikažu dijalekte koji nisu

 

u osnovici st. jezika. Oni su samostalno odradili taj deo, pokazali profesorici srpskog

 

jezika svoje ideje i pokazali koje su audio-vizuelne sekvence planirali da ubace u svoju prezentaciju.

 

Sama prezentacija je trajala 45 minuta. Učenici su u uvodu objasnili da je ovo završni čas

 

(ili sumiranje obrađenog gradiva). Potom su kroz samu prezentaciju objasnili ostalim

 

učesnicima časa (kao i profesorima koji su došli na prezentaciju) najvažnije odlike svakog

 

dijalekta i pustili određeni snimak kao ilustraciju.

 

Što se tiče nastave srpskog jezika, ovako urađena prezentacija ima dvojaku vrednost – može

 

da bude završni čas, kada učenici prave prezentaciju, ali već urađena prezentacija može

 

da bude i uvodni čas za neko drugo odelјenje ili se čak čitava oblast dijalektologije može

 

obraditi uz pomoć prezentacije – jer sada već imaju kompletan materijal i zvučne zapise i na

 

osnovu njih mogu da određuju karakteristike i da osim teorijskog dela mogu i da „čuju“ ono o

 

Čas realizovali:

 

Dejan Stakić, profesor informatike i računarstva

 

Merima Aranitović, profesor srpskog jezika

 

 

Jednačenje suglasnika po mestu izgovora

Podsetimo se:

Đ, Ć, DŽ, Č, Ž, Š, LJ, NJ

su po mestu izgovora PREDNJONEPČANI GLASOVI.

Glasovi S, Z su po mestu izgovora ZUBNI.

Kada se u reči nađu S ili Z ispred nekog od prednjonepčanih glasova (SČistiti, iZČenuti) dolazi do otežanog izgovaranja. Da bi se olakšao izgovor dolazi do JEDNAČENJA PO MESTU IZGOVORA, te bismo ovu glasovnu alternaciju tako mogli i da definišemo – jednačenje po mestu izgovora se vrši kada se jedan pored drugog nađu dva suglasnika različita po mestu izgovora.

Prema tome, kada se S, Z  nađu ispred Đ, Ć, DŽ, Č, Ž, Š, LJ, NJ  prelaze u Š, Ž. (S:Š i Z:Ž)

Primeri:

paZ(iti)+NJa – paŽNJa

nos(iti)+NJa – NoŠNJa

Jednačenje po mestu izgovora se retko javlja kao samostalna promena. Često joj prethodi jednačenje po zvučnosti ili jotovanje.

iZ+Čupati – iS+Čupati – iŠČupati

raZ+Četvrtiti – raS+Četvrtiti – raŠČetvrtiti

groZD + Je – groZĐe – groŽĐe

raZ+KrsT+Je – raSKrsĆe – sad se drugo S našlo u položaju da treba da se ujednači po mestu izgovora – pa imamo raSKrS+Će – i krajnji rezultat je raSKŠĆe

Jednačenje po mestu izgovora vrši se i kada se N nađe ispred B, P i tada prelazi u M. (Nadzubni N – prelazi u dvousneni M).

N+ B,P N:M

Primeri:

odbraN+Beni – odbraMBeni

staN+Beni – staNBeni

zeleN+Bać – zeleNBać

Odstupanje od jednačenje po mestu izgovora:

Do jednačenja ne dolazi pri tvorbi složenica (kada se ova dva glasa nađu na spoju):

iZLJubiti, raZNJihati, SLJubiti, iZNJuškati, jedaNPut, straNPutica, vaNBračni, crveNPerka…

Takođe u izvedenoj reči mlaZNJak ne dolazi do jednačenja po mestu izgovora.

Do jednačenja ne dolazi ni pri jekavskom izgovoru kada umesto L i N stoje LJ i NJ: oZLJeda, SNJežana, iZNJedriti, Sljepilo..

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Da se podsetimo:

zvučni suglasnici:            B       D       G       Z       Ž       DŽ       Đ

bezvučni suglasnici:        P       T       K       S       Š       Č        Ć       F       H       C

 

Pri izgovoru zvučnih suglasnika glasne žice trepere.

Kada izgovaramo bezvučne suglasnike nema treperenja. 

Imamo 7 parova zvučnih/bezvučnih suglasnika.

Tri suglasnika nemaju svog zvučnog parnjaka.

Kada se jedan pored drugog nađu 2 suglasnika nejednake zvučnosti DOLAZI DO JEDNAČENJA. Jednačenje se vrši tako što glas iza ne trpi da glas ispred njega bude drugačiji po zvučnosti i tera ga da se izjednače. Dakle:

Ako iza bezvučnog suglasnika stoji zvučan i onaj prvi mora postati zvučan.

Ako iza zvučnog stoji bezvučan i ovaj prvi mora postati bezvučan.

Ako iza zvučnog stoji (F, H, C) takođe zvučni postaje bezvučan.

Glasovi prelaze u svoje zvučne ili bezvučne parnjake, zato je neophodno da dobro znaš parove.

Da pokažemo sad sve to na primerima:

roB + Stvo – jedno pored drugog našla su se dva glasa nejednaka po zvučnosti. Ovaj drugi glas tera prvi da postane bezvučan. A bezvučni par glasa B je i kao rezultat ovog jednačenja dobićemo roPStvo. 

Ili:

toP + ija  – sada je drugi glas zvučni i tera prvi da se ujednači sa njim. Znamo da je njegov zvučni par B i dobijamo toBDŽija.

Sad je ivama jasno po kom principu dolazi do jednačenja po zvučnosti. Priznajte da je mnogo lakše izgovoriti reči kod kojih je došlo do jednačenja. Jednačenje tome i služi – da nam olakša izgovor, a ne da nam komplikuje život. 🙂

 

Evo nekoliko primera da sami pokušate da izvršite jednačenje:

preD+ Čas –

podrŽ(ati)+Ka –

beG+Stvo –

naruČ(iti)+Bina –

S+Bogom –

poD+Crtati-

iZ+Hraniti –

Čestitam. Vidite da nije bilo teško. Kad znamo pravila i znamo zašto nešto radimo ni rezultati ne izostaju. Ali, kao i svako pravilo i ovde imamo nekoliko izuzetaka. I njih treba zapamtiti. Do izuzetaka dolazi u slučajevima kada bi asimilacija dovela do nerazumevanja ili do stvaranja sasvim nove reči.

ZAPAMTITE:

Zvučni glas D nikada se ne jednači kada se nađe ispred bezvučnih S i Š. preDSednik, oDŠteta, poDŠišati, graDSki, novosaDSki…

Zvučni glas Đ nikada se ne jednači ispred sufiksa – Stvo: voĐStvo

U nekim složenicama ne dolazi do jednačenja: preDTurski, poDTačka, preDTakmičenje, posTDiploma

U nekim našim vlastitim imenicam: Gradac – GraDCa.

Ovde imamo primere odstupanja od fonetskog pravopisa. Kada bismo izvršili glasovne promene totalno bi se izmenila reč – recimo: graDSki bi postao graTSki – a znamo da su TS sliveni u glas C te bi ova reč glasila graCki.

I u nekim rečima stranog porekla ne dolazi do jednačenja: draGStor, juriSDikcija, ganGSter, VašinGTon, MusorGSki…

 

U nekim rečima dolazi i do više glasovnih promena. Recimo u reči kebmriČKi imali smo osnovu KebriDŽ + Ski- pa rezultat nije kebriČSKi – već kembridžčki. Ali o tome neki drugi put…

 

Morfofonologija

morfofonologija je deo gramatike koji se bavi fonemskim sastavom morfema i ispituje vezu između tvorbe morfema i funkcionisanja istih.  Bavi se glasovnim alternacijama (promenama). Alternacije koje sufonološki uslovljene su:

jednačenje suglasnika po zvučnosti – svat+ba – svadba

jednačenje suglasnika po mestu izgovora (tvorbe) – paz(iti) +nja – pažnja

gubljenje suglasnika – otac -oca

disimilacija suglasnika

Morfološki uslovljene promene su:

nepostojano A – bedro – bedAra

prelazak L u O – taLac – taOci

sibilarizacija – ruKa – ruCi

palatalizacija – ruK(a)+ erda – ruČerda

promena O u E

prevoj vokala – teći – tok

sažimanje suglasnika – kojem – koem – kom

asimilacija suglasnika

Jezik  je promenljiv – tako su i njegovi najmanji delovi promenljivi. Već smo naučili da su najmanji delovi glasovi i njima se bave fonetika i fonologija. Glasovi ulaze u sastav morfema. Morfofonologija (ili morfonologija) bavi se promenama fonema u okviru morfeme (mofremskim granicama).

Morfofonološke alternacije i njigova uloga u promeni i tvorbi reči

Sigurno ste se zapitali čemu služe glasovne promene? Često se učenici žale da su glasovne promene teške i da ništa ne razumeju. No, glasovne promene su sastavni deo našeg svakodnevnog govora. Nismo ni svesni da svaki čas, bez mnogo razmišljanja mi u izgovoru izvršimo promenu (problem nastaje kad to treba i zapisati, ali ni to nije teško, ako naučimo pravila).

Glasovne promene ili alternacije su, jednostavno rečeno, smene različitih glasova na istom mestu u reči kada se menja oblik reči ili kada gradimo novu reč.

Znate li šta znači reč ALTERNACIJA? Naravno, do sada ste shvatili da znači PROMENA.

U srpskom jeziku se većina glasovnih promena odigrala u prošlosti, tako da često novousvojene ili novonastale reči postanu izuzeci od pravila. Ali, više o tome kad dođe vreme.

Rekli smo da postoje FONOLOŠKI USLOVLJENE ALTERNACIJE.

Ove altenacije se vrše zbog same foneme i njenog mesta i načina izgovora – artikulaciona obeležja i onoga što čujemo kad se fonema izgovori – akustička obeležja.

Već smo naveli koje promene su fonološki uslovljene.

MORFOLOŠKI (I TVORBENO) USLOVLJENE promene vrše se zbog promene oblika reči i kada gradimo nove reči.

Kada govorimo o glasovima koji alterniraju, možemo ih podeliti u dve grupe:

– alternacija suglasnika (jednačenje suglasnika, jednačenje po mestu izgovora, gubljenje suglasnika, palatalizacija, jotovanje)

– alternacija samoglasnika (nepostojano A, promena L u O, promena O u E, prevoj vokala, sažimanje samoglasnika, asimilacija samoglasnika).

Vrste glasova (tabelarni pregled)

glasovi

Tabela je preuzeta sa sajta http://www.srpskijezickiatelje.com/gramatika:vrste-glasova tako da je možda najbolje da je tamo i potražite. Obrati pažnju: mi smo na času posebno govorili o sonantima i konsonantima. Ovde su svi glasovi objedinjeni.

JEZIK KAO SISTEM ZNAKOVA

Jezik je sistem znakova. Jezik je hijerarhijski ustrojen – to znači da jedinice nižeg reda grade jedinice višeg reda. To kombinovanje nije nasumično i bez reda. Postoje određena pravila – o tome smo govorili kada smo pričali o jezičkoj normi i vrstama normi. Podseti se!

Glas obrazuje morfemu, morfeme obrazuju reči, reči obrazuju sintagme i rečenice, a rečenice obrazuju tekstove.

Obrati pažnju na jedinice koje mogu pripadati različitim nivoima. Recimo O može biti prefiks (O-kačiti) i tada je jedinica nižeg reda, ali može biti upotrebljena i u rečenici- Pričamo O raspustu – i u ovom primeru je jedinica višeg reda tj. reč (u ovom slučaju predlog).

Ponovi još jedno bitno svojstvo jezika – rekli smo da jezik od ograničenog broja jedinica obrazuje neograničen broj jezičkih kombinacija. Jezik je ekonomičan. Naravno, nisu sve kombinacije u jeziku moguće – postoje kombinacije glasova koje ne mogu da se ukombinuju. Neke kombinacije u srpskom jeziku nisu moguće. Morfeme ne mogu menjati svoje mesto u reči. Rečenice imaju svoja pravila građenja.

NAUKE KOJE SE BAVE JEZIKOM

ezikom se najopštije bavi LINGVISTIKA. Polovinom 20. veka većina nauka postaje multidisciplinarna – tako su nastale psiholingvistika, sociolingvistika, matematička lingvistika, neurolingvistika… Lingvistiku ćete opširnije izučavati u četvrtoj godini.

 

Fonetika i fonologija se izučavaju u prvoj godini gimnazije.  Proučavaju glasove nekog jezika sa njihove  funkcionalne strane, tj. njihovu  ulogu u sistemu glasova.  Pojmovi koje treba da naučite su: FONEMA – najmanja distinktivna jedinica, bez značenja, ima distinktivnu funkciju, a to znači  da se pomoću foneme razlikuju značenja viših  jedinica (više jedinice su značenjske, jedinice prve artikulacije…) Fonema je glas koji služi za obeležavanje razlike u značenju reči. Foneme se beleže pisanim znakovima koji se zovu grafeme. Grafeme se mogu realizovati pomoću rezličitih slova – recimo latinicom ili ćirilicom…

FON– svaka realizacija foneme

ALOFON – kontekstualno uslovljena realizacija foneme  Ana i Anka – [n] je dental i [ŋ] velar

Predmet proučavanja fonetike je i slog i podela reči na slogove, kao i akcenat reči i rečenica.

Slog je glasovna jezička jedinica koja se ostvaruje jednim artikulacionim (izgovornim) zahvatom.

Slog može biti:

  • jedan glas (u ovakvim slučajevima nosioci sloga mogu biti samo vokali i vokalno r):

u-to-va-ri-ti, r-đati;

  • više glasova (nosioci sloga mogu biti samoglasnici, vokalno r i ponekad vokalno l i n.

slu-ša-ti, cr-ni, Pl-zen, I-dn;

Slog može biti i otvoren i zatvoren – zavisno od toga da li se završava da samoglasnik ili suglasnik.

  • otvoren slog se završava samoglasnikom Ma-ri-ja, te-lo;
  • zatvoren slog se završava suglasnikom – ra-di-ja-tor.

U zavisnosti od toga da li je nosilac sloga akcentovani slog može biti:

  • naglašen: ge-NE-ral;
  • nenaglašen: pred-sed-ni-kov

I prema tome da li je nosilac dugog ili kratkog akcenta može biti:

  • dug: ru-ka;
  • kratak: ki-ša.

 

Važno je da znaš pravila podele reči na slogove. Zapamti!

  • uvek je granica sloga ispred grupe suglasnika koju čine strujni, afrikate ili neki drugi suglasnik:

i-stu-ri-ti, mu-stra, u-slu-ži-va-nje, u-sko-vit-lan, cve-ćka;

  • uvek je granica sloga ispred grupe suglasnika ako je na prvom mestu bilo koji suglasnik osim sonanta, a na drugom mestu sonanti. V, J, R, L, LJ:

sve-tla, to-pljen, sta-klo, pro-žvr-lja-ti, sa-zre-lo, cvo-ko-ta-ti.

  • Uvek je granica ispred grupe suglasnika koju čine dva sonanta, a drugi je JE (kratak refleks JATA):

čo-vjek, u-vje-riti, za-pje-va-la, po-dje-la

  • Uvek je granica sloga između grupe suglasnika koju čine dva sonanta:

u-glav-nom, bol-ni-čar, tram-vaj

  • Uvek je granica imeđu dve grupe suglasnika kada je na vrvom mestu eksplozivni, a na dgrugom bilo koji suglasnik osim sonanata V, J, R, L, LJ:

ev-rop-ske, sred-stvo, jad-ni, sud-bi-na.

 

Kada se granica reči određuje prema artikulacionim osobinama glasova takva granica naziva se GLASOVNA (FONETSKA). Ako granicu ogređujemo prema značenju nekih njenih delova takva granica se naziva SEMANTIČKA (PSIHOLOŠKA).

Fonetska granica: ra-zre-đi-va-ti

Semantička granica: raz-re-đi-va-ti

Kada se prefiks oseća kao poseban deo složenice (jer imaju svoje značenje) mogu se odvajati od reči – semantička granica (OD-(OT-), IZ-(IS-)….

Nosioci sloga mogu da budu i sonanti R, L, N i onda ih nazivamo vokalno R, L, N. Oni su nosioci sloga ako ispred nema vokala ili ako se nalaze ispred O koje je nastalo od L.

Za-r-đa-ti, pr-sluk, prst, po-r-va-ti… gr-Oce (gr-lce), pro-dr-o (pro-dr-la)

Primeri za vokalno L i N:

bi-ci-kl, Vl-ta-va, Id-n, Men-he-tn.

 

Morfofonologija kao što i sama reč govori proučava vezu između dve nauke o jeziku – morfologije i fonologije – ona proučava kako se foneme (glasovi) ponašaju na granici osnove reči i nekog prefiksa ili nastavka za tvorbu ili promenu reči.

Morfologija proučava reči i morfeme. Reč se može sastojati od jedne ili više morfema. Morfologiju možemo podeliti na dve discipline:

  • Morfologija u užem smislu – bavi se vrstama reči,  jezičkim i gramatičkim kategorijama reči, promenama reči…
  • Tvorba reči bavi se građenjem novih reči, izvođenjem, slaganjem, kombinovanjem, tvorbom pretvaranjem…

 

VRSTE MORFEMA

 

Prefiksi (ili prefiksalne morfeme) stoje ispred korena ili drugih prefiksa i unose novo značenje u reč (ZA-pevati, U-gasiti, Po-trčati). Prefiksi su najčešće nastali od predloga (OD- ,IZ-, PRED-…)

Sufiksi (sufiksalne morfeme) dolaze iza korena ili iza drugih morfema i unose novo značenje u reč (miš-ica, ukop-avao, golub-arenje). Ne moraju vuek biti na kraju reči, iza njih mogu da stoje nastavci za oblik reči (miš-ić-i).

Nulta mofrema je oznaka da nedostaje glas koji je tu nekada stajao. Obeležava se kao nula precrtana crtom.

Zid –nulta morfema – označava da je ovde nekada nešto stajalo (ZID je nastalo od ZIDATI).

Nastavci za oblik mogu se nalaziti iza korena, sufiska i iza osnove reči. Označavaju gramatičke odnose u koje stupaju reči u rečenici. Ozanavaju rod, broj, padež, lice, vreme, način…

Postoji i nulti nastavak za oblik. On se javlja, recimo u nominativu imenica koje se završavaju na suglasnik. Brat-nulti nastavak za oblik

Infiksi (umeti) nalaze se iza korena ili gramatičkih osnova, iza drugih nastavaka a ispred nastavka za oblik reči. Infiksi su:

  • glasovi –o- i –e- koji spajaju delove dve reči u složenu reč – zovu se još i spojni vokali (jug-o-istok, kuć-e-vlasnik…)
  • glasovi –n- i –t- u promeni oblika nekih imenica srednjeg roda (rame-n-a, tele-t-a).
  • gkupovi glasova –ov-, -ev- u promeni oblika nekih imenica muškog roda (grad-ov-i, kralj-ev-i).

 

TVORBA REČI

Njome se bavi morfologija u širem smislu.

Prema načinu tvorbe reči u srpskom jeziku mogu biti:

  • proste – ako nisu nastale od neke druge reči (voz, nos, krevet, sir, čuti…)
  • izvedene – ako su nastale dodavanjem sufiksa na tvorbenu osnovu (prst+en=prsten, svoj+ta=svojta, sestr+=sestrić)
  • složene  – nastaju dodavanjem prefiksa na tvorbenu osnovu (o+cediti), spajanjem dve reči ili delova reči u jednu sa spojnim vokalom (star+mali=starmali), ili dodavanjem prefiksa i sufiksa na tvorbenu osnovu (na+prst+ak = naprstak).

Tipovi tvorbe reči su:

  • izvođenje
  • slaganje
  • kombinovana tvorba
  • tvorba pretvaranjem

 

Sintaksa se bavi rečenicama, sintagmama, i rečima – proučava kako funkcionišu u rečenici.

Ona je deo gramatike koji proučava principe na osnovu kojih se od reči stvaraju rečenice.

Sintaksičke jedinice su:

  • komunikativna rečenica – sva rečenica koja prenosi celovitu poruku, piše se velikim početnim slovom i ima znak interpunkcije na kraju;
  • predikatska rečenica je sintaksička jedinica sastavljena samo od JEDNOG predikata u ličnom obliku. Predikatske rečenice mogu biti nezavisne i zavisne;
  • Sintagma je skup punoznačnih reči (osim glagola u ličnom obliku) koje imaju isto značenje i funkciju u rečenici;
  • Reč.

Leksikologija se bavi rečima kao jedinicima rečnika (leksemama). Skup reli jednog jezika je leksika tog jezika. U okviru leksikologije nalaze se i druge discipline: frazeologija (fraze), terminologija (termini), etimologija, onomastika (vlastita imena).

Stilistika se bavi izborom i upotrebom reči i oblika u određenom stilu kao i odnosom stilova u okviru jednog jezika. Stilistika se bavi i poetskom leksikom – tj. načinom na koji pojedini pisci upotrebljavaju jezik (stil, stilske figure…)

Mr Predrag Lučić | KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK | Novi Sad, 2002

JEZIČKA NORMA I STANDARDIZACIJA

Jezička norma je skup pravila o upotrebi posebnog jezika. Ta pravila pojedinac usvaja učeći jezik, a jezička zajednica ih čuva i s generacije na generaciju prenosi učeći potomke kako se govori zajedničkim jezikom. U detinjstvu i ranoj mladosti pojedinac nauči maternji jezik i pravila njegove upotrebe kao sastavni deo jezičkog osećanja. Zavisno od sredine u kojoj živi, usvojeni jezik može biti standardni jezik ili dijalekat maternjeg jezika.

Svaki jezik: standardni jezik, dijalekti i drugi varijeteti toga jezika, pa i jezici čiji pripadnici nemaju pismo i obrazovanje, — ima jezičku normu. Dijalekat i jezik društvene sredine koja nema razvijenu kulturu ni pismenost nema kodifikovanu (sistemski sređenu i opisanu u vidu pravila) jezičku normu, ali ljudi koji govore tim jezikom u svome jezičkom osećanju znaju normu toga jezika. Standardni jezik ima kodifikovanu i društveno prihvaćenu jezičku normu. To, dakle, znači da postoje dve vrste normativnosti jezika razvijene kulturne sredine: standardnojezička i dijalekatska norma. Na primer, iskaz deca idedu ne odgovara standardnojezičkoj normi srpskog jezika, ali odgovara dijalekatskoj normi.

Jezičku normu standardnog jezika čine sveukupna pravila o upotrebi jezika, a to su sledeća pravila: ortoepska (pravila o izgovoru reči), ortografska (pravila o pisanju, pravopisna pravila), morfološka, sintaksička, leksička i stilistička pravila, ali se obično govori o gramatičkoj i pravopisnoj normi. Glavna pravila jednog standardnog jezika utvrđena su u gramatici, pravopisu i rečniku toga jezika. Uopšteno rečeno, gramatička norma standardnog jezika propisuje i tumači šta je gramatički pravilno (gramatično) ili dopušteno, a šta u standardnom jeziku nije prihvaćeno kao pravilno. A pravilno je ono što je opšte-priznato, tj. normirano.

Jezička standardizacija je proces utvrđivanja jezičke norme jedne jezičke zajednice i stvaranja standardnog (književnog) jezika. Pravila utvrđuju poznavaoci jezika (lingvisti) na osnovu drštvenih potreba i interesa čitave jezičke zajednice. To je značajno kulturološko, nacionalno i političko pitanje koje se u odrđenom istirijskom trenutku rešava na osnovu jezičke realnosti, tradicije i interesa cele jezičke zajednice ili naroda. Najčešće se za zajednički standardni jezik izabere jezički varijetet koji je, zbog određenih razloga, najprihvatljiviji za jezičku zajednicu. Standardni jezik ne ukida dijalekte, ali govorom obrazovanih ljudi, upotrebom u školi i sredstvima masovne komunikacije potiskuje dijalekatske govore.

Standardni (književni) jezik je prestižni varijetet jezika kojim se vrši sporazumevanje (usmeno i pismeno) u svim vidovima javne upotrebe jezika u određenoj jezičkoj zajednici. Drukčije rečeno, to je jezik kojim se govori i piše u školi, u administraciji, u sredstvima masovne komunikacije (štapma, radio i televizija), tim jezikom se razvija kultura i nauka, a u književnosti je sredstvo umetničkog stvaranja. U odnosu na taj opšti i strogo normiran jezik, u različitim krajevima postoje uvek manje ili veće razlike i nepravilnosti u dijalekatskim govorima.

U nauci o jeziku nazivi standardni jezik i književni jezik označavaju isti pojam. Naziv književni jezik je starijeg porekla i ima kulturološko značenje — jezik kojim se pišu knjige, jezik književnosti u širem značenju (sve knjige). U tom značenju poklapa se sa značenjem naziva standardni jezik. Međutim, pošto i pojam književnost ima uže značenje — književnoumetničko stvaralaštvo, i naziv književni jezik ima i uže značenje: književnoumetnički jezik ili jezik književnoumetničkog dela. U gramatici i lingvistici oba ova naziva označavaju prestižni varijetet jezika čija se gramatička i pravopisna pravilnost (norma književnog jezika) poštuje i primenjuje obavezno u svim vidovima upotrebe toga jezika u govoru i pisanju.

Nestandardni jezički varijeteti su oblici ili jezički varijeteti koji nisu usaglašeni sa utvrđenom normom standardnog jezika. Najveća odstupanja su u dijalektima i žargonu. U književnoumetničkim delima ovi varijeteti imaju stilogena svojstva i doprinose karakterizaciji likova. Posebnu grupu žargonizama čini deo profesionalne terminologije u pojedinim stručnim jezicima.

Mr Predrag Lučić | KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK | Novi Sad, 2002

 

MESTO JEZIKA U LjUDSKOM DRUŠTVU

Jezik obeležava čoveka na tri plana:

  • opštem
  • posebnom
  • pojedinačnom.

Na opštem jezik čoveka određuje kao lјudsko biće. Jezik je čoveku urođen – pa možemo reći da je jezik i BIOLOŠKA pojava.  Ljudi imaju moć govora.

Čovek živi u zajednici koja ima neka obeležja i po tim obeležjima se razlikuje od drugih grupa. U zajednicama postoje posebni jezici. Jezik je, prema tome, DRUŠTVENA pojava i služi za komunikaciju u okviru jednog društva.

Svaki čovek opet ima neka specifična obeležja u govoru, te možemo reći da je jezik i PSIHOLOŠKA pojava. Neko ne ume da kaže glas R, neko muca, neko šuška dok govori, neko govori kao da je stalno preplašen, neko je opet uvek razdragan dok govori…

Jezik bismo mogli definisati kao: sistem znakova koji čoveku omogućava razvijen društveni i duhovni život, a ostvaruje se u komunikaciji među lјudima.

Pokušaj da objaniš navedenu definiciju.

Koja su tri glavna vida jezika?

Poveži linijama:

SISTEM ZNAKOVA                           PSIHOLOŠKA POJAVA

DRUŠTVENA POJAVA                      BIOLOŠKA POJAVA

PSIHIČKA POJAVA                         SOCIJALNA POJAVA

Pored komunikativne funkcije jezik ima još i:

kognitivnu – o svetu saznajemo putem jezika.

ekspresivnu – jezik omogućava izražavanje misli i osećanja o svetu koji nas okružuje.

akumulativnu – jezik čuva tradicionalne i kulturne vrednosti naroda koji njime govori. Pomoću jezika se prenose iskustva iz generacije u generaciju.

društvenu – razmenom poruka, saznavanjem i izražavanjem gradimo odnose sa lјudima.

 

 

BITNA SVOJSTVA JEZIKA

Na koji način se sve lјudi mogu sporazumevati?

Koje sredstvo za komunikaciju je nasavršenije?

Kažemo da nema  jezika bez lјudske zajednice. Kako biste protumačili ovu tvrdnju?

Da li bismo mogli da kažemo i obrnuto – da nema lјudske zajednice bez jezika? Šta mislite?

Jedinice nižeg reda obrazuju jedinice višeg reda. Kombinovanjem glasova dobijamo reči, a kombinovanjem reči dobijamo beskonačan broj rečenica. Zato kažemo da je jezik  HIJERARHIJSKI USTROJEN. Mogućnost da sa 30 glasova stvaramo reči i od njih beskrajan niz rečenica daje još jedno bitno svojstvo jezika a to je EKONOMIČNOST.

Kako bismo poređali  jezičke jedinice prema hijerarhiji?

Koliko glasova u našem jeziku formira reči?

Da li možemo reći da je jezik ekonomičan sistem? Potkrepite svoju tvrdnju.

Pravila koja dozvolјavaju određene kombinacije, a isklјučuju druge, jesu GRAMATIČKA PRAVILA i zato je GRAMATIKA veoma važno svojstvo jezika.

Jezik je izrazito PRODUKTIVAN. Čovek, kao stvaralačko  i misaono biće može neprestano stvarati nove izraze.

Još jedno bitno svojstvo jezika je IZMEŠTANјE u vremenu i prostoru.

Kako biste objasnili ovo svojstvo jezika?

Jezik se prenosi KULTURNIM putem, od generacije do generacije, pa se vremenom menja.

Objasnite ovo svojstvo jezika.

Kako objašnjavate to da se jezik vremenom menja?

Da li znate kako komuniciraju životinje?

Čak i kada uspeju da povežu veći broj simbola (šimpanza oko 130), životinje ne mogu da stvaraju nove iskaze.

Koje bitno svojstvo jezika im nedostaje?

Životinje sistem za komunikaciju nasleđuju, a lјudi uče.