Novi Sad – Uroš Drča

Kada god se razglaba o idealnom mestu za život, obično ćutim, dok razgovor uglavnom sačinjavaju razni Londoni, Njujorci, Rimovi, među skromnijima Beogradi. Nikad se ne pronalazim u takvim maštanjima. Ne razumem želju za životom u tmurnom i sivom, životom u izduvnim gasovima, gde je najzeleniji pejzaž autoput. Životom u proždrljivim metropolama, halavim i nezasitim, čiji stanovnici masovno bivaju progutani, klizeći niz utrobu betonskog jednoličja u želudačni sok grada – kolotečinu.Kada bih morao da opišem Novi Sad jednom rečju, odabrao bih prilično jednostavnu – taman. Taman toliko moderan da nema govora o pomodarstvu, dok i dalje raspolaže svim institucijama
neophodnim za urbani razvoj čoveka, ili razvoj urbanog čoveka. Taman toliko slobodan i rasterećen da dozvoljava pojedincu da diše zajedno sa njegovim ulicama. I bukvalnije, da diše kiseonik drveća iz njegovih parkova. Dovoljno prostran da ne guši, a istovremeno dovoljno mali da se svugde može stići biciklom, pa i peške. Taman toliko opušten da se, kada se nalazite na Miletiću, toleriše i da malo zakasnite. U podne krcat, u svitanje pust. Bezbrižan dovoljno da se ne strepi od kazne za neposedovanje lične karte u sandučetu, a zlokoban dovoljno da se u posleponoćnim povratcima kući zazire od poneke grupice momaka sa kapuljačama, ukoliko ste sami. Pruža kraljevski osećaj pri pomisli na to kako znate najbrži put do nekog odredišta, nasuprot nekom naivnom turisti. Kao da imate ceo grad u svojim rukama. A on vas, gord i nimalo pokoran, suptilno podseti da ste doživeli samo sladak trenutak u svojoj glavi. 
Uviđajan, toliko da vas vozač JGSP-a sačeka dok trčite ka stanici, trudeći se da ne zakasnite. A zatim mahne vozaču autobusa koji nailazi iz suprotnog pravca, iako se ne znaju. To je kolegijalnost. Toliko prijatan, da oblaci konačno izruče svoj sadržaj onda kad vam je osveženje leti najpotrebnije. Brižan, jer je u centru toplije nego na Keju, možete se skloniti ako vam je hladno. Istorijski, jer preko puta spomenika holokaustu postoji Petrovaradiska tvrdjava.
Glavni, u Vojvodini. A dovoljno inspirativan da postoji 21 000 razloga zašto bi trebalo da bude glavni i u Srbiji.

Advertisements

…ili zašto ne?

Ima nekoliko scena u američkim filmovima koje smo toliko puta videli da nam se nekad čini kako smo ih i sami doživeli.
Junak ove priče gotovo je siguran da su se par puta na sav glas svađali u restoranu dok su ih ostali gledali ispod oka, gadljivo žvaćući svoju skupu večeru. I mora da je makar jednom propustio školsku predstavu svog sina. Otvorio prozor i pružio cariniku njihove pasoše, ovaj pogledao ispravna dokumenta i ravno im poželeo srećan put.

I onda se našao u Gradu.
Gde umesto monotonog -ić za zadnje slogove imaju neka -ak, -ec, ili -tny sufikse što prizivaju tišinu ulica velikih evropskih gradova.

A u tom Gradu, prizor;
neka I ♡ Praha majica. Pa još jedna, ali sad ne na momku što nosi mapčugu u ruci
nego u radnjici sa suvenirima; ispred radnjice sa suvenirima; okačena unutar nje, ponosita;
još jedne od onih koje moraš da gledaš sve vreme.
pa se pitaš što su ljudi turisti; tebi je to baš ružno!-
Bermude, torbice oko struka na kojima piše nikad-nisam-bio-ovde-ali-već-mislim-da-ste-nečasni-ljudi-koji-hoće-da-me-pokradu
gde sakrivaju kojekakve valute i monete
pa glomazne kamere oko vrata
i džepne kamere u rukama
sajberšot, -spremne da uhvate svaki trenutak!-
i još jednom; mapčuge.
i apsinterije, i kebab radnjice,
i mekdonaldsi.
u koje nećeš da uđeš!
i niskokalorična energetska pića, mišomorsko-amfetaminski jaka!
-ona ti nedostaju.-
i smrad piva kad prolaziš malim ulicama.pošto ne voliš pivo.
i lepi ljudi, i ružni ljudi.i puno pantalona mint boje
uredno složenih sa pink ili kajsija blejzerima.

Ali, gore, u tom Gradu, ništa nije njegovo. Kao da neko drugi drži lampu i pali je i gasi je i diriguje kad on, protiv svoje volje, ide na spavanje.

Poetično; Grad, glomazan i težak. Viteški sposoban podneti vlastitu veličinu, što istorisjku, to geografsku. Nesilovan, ali pomalo u grču.
Od turista. Seronje.

Titov Drvar – Aleksandra Prpa

Od Novog Sada do Drvara putujete 10 sati i verujte mi vredno je svakog minuta. Kada pređete granicu Srbije sa Bosnom, kao da ulazite u drugu dimenziju. Nema tog pritiska koji ovde stalno osecate. I priroda pored koje prolazite prosto učini da budete spokojni. I nakon 9 sati putovanja stižete do Bosanskog Petrovca i onda krećete ka planini Oštrelj. I taman pomislite da ste skoro u Drvaru,ali niste. Oštrelj je nešto najdivnije na svetu,ali vožnja preko istog traje 45 minuta,a to vam nikako nije potrebno kada jedva čekate da stignete. Zimi prekriven snegom koji možete da jedete koliko se beli,a leti se zeleni i miriše. I kada prođete Oštrelj pogledate na desno i vidite panoramu Drvara, tj. videćete ako imate sreće i taj dan nije maglovito pa da je ušuškan i spava. U suštini,Drvar je okružen planinama i posle nekog vremena shvatite da je on neka vrsta oaze u svim tim uzvišenjima. Kada se spuštate u Drvar sa Oštrelja i dođete do Mandića mosta na reci Uncu imate pravo da birate da li ćete desno ili levo. Da li želite odmah da vidite Titovu pećinu u kojoj se Tito sakrivao za vreme Drugog svetskog rata ili želite odmah da idete, na primer, kod moje bake koja će vas oterati u krevet da se ugrejete (iako je napolju 50 stepeni iznad nule) i onda vam doneti neku odličnu hranu, na primer punjene paprike sa pire krompirom i uz to porciju poljubaca i zagrljaja? Ja nekako uvek izaberem ovo drugo, ali pripisujem to genima. Pored toga što se možete ugojiti 10 kilograma za 7 dana, možete se šetati po ceo dan jer u Drvaru stvarno imate šta da vidite. Pored Titove pećine, koja je svakako nešto najvrednije Drvaru (pored njegovih žitelja,naravno) , možete videti i lokomotivu čuvenog Ćire, crkvu Svetog Save (svakako vrednu posete) , zatim sportski centar sa terenom za fudbal i stazom za trčanje i mnoge druge stvari. I naravno, možete se popeti u Drvar selo kod moje druge bake i sve te kalorije koje ste izgubili vratiti očas posla kada ona iznese sve svoje đakonije koje ona čuva kako kaže za nas unučiće. I iako je Drvar predivan gradić, nakon ratova je nekako izgubio taj sjaj koji je imao. Mnogo zgrada je i dalje polusrušeno i svakako se vide ožiljci. I ljudi su se promenili, ali gostoprimstva ne manjka nikada. I za kraj , možete da sednete sa mojim dedom i da slušate sve ludorije koje je moja tetka pravila i kako je on svirao na igrankama u Radničkom domu i možda vam se posreći pa baš u tom trenutku uzme harmoniku i zapeva….

Prag – Stefan Stanojević

Priče o „Zlatnom gradu“ su me pratile poslednje 4 godine. Roditelji, rodjaci i prijatelji su mi pričali kako je to najlepši grad koji su videli. Toliko su mi pričali da sam čak osetio neku vrstu odbojnosti prema gradu. Medjutim, kad sam saznao da idem tamo, obuzeo me je veoma lep osecaj. Taj osećaj me nije prevario.

Stigao sam u Prag noću. Sve što sam video bio je motoput, ogromni tržni centar, gomile modernih zgrada i hotel u kojem sam bio smešten. Ove me je bacilo u nedoumicu o tome da li je grad zapravo ono sto su mi pričali.  To isto veče sam odlučio da odem u grad. Prolazeći taksijem, ponovo sam gledao nove zgrade, mostove i tržne centre. Izašavši iz taksija ugledao sam dugački trg Svetog Vaclava, i dalje nisam bio odusevljen. Sve do trenutka kad sam se okrenuo. Iza mene je bio Nacionalni Muzej Praga. Predivna, velika gradjevina izgorele boje. Odusevio sam se. Ali to je bio samo početak mog odusevljenja. Uskoro posle toga sam se izgubio u nekim malim ulicama koje su dosta podsećale na Ljubljanu, koja je jedan od mojih omiljenih gradova. Setavši se dalje slučajno sam izašao na Starometske namesti. Ostao sam bez daha. Stari trg Praga je kao iz bajke ili u mom slucaju kao iz igrice. Crkva Svetog Nikole sa astrološkim satom i crkva Majke Bozije su nesto sto svaka osoba, koja misli da je zivot vredan, mora videti. Sve ove divote je nadvisio kompleks Hradčani sa predivnom gotska katedralom Svetog Vita. Jedina stvar koja je izneverila jeste Zlatna ulica, koja je ništa vise nego 10 kućica od kojih je bar 5 pretvoreno u prodavnice. Jedno od najlepših iskustava je prelazenje Karlovog mosta u podne.

Česi, koliko sam primetio, jos nisu navikli na turiste, i nisu svi spremni da ih dočekaju sa osmehom na licu. Medjutim, dosta njih je baš to i činilo, verovatno su počeli da shvataju da su turističko odredište i polako to prihvataju.

Mislim da je Prag jedan od onih gradova koji bi me ponovo fascinirao ma koliko puta ga video. Turističko odredište koje još nije sasvim iskvareno turizmom.

Loznica – Jelena Popović

Znate onu staru: „Svuda pođi, svojoj kući dođi…“ E tako i ja, kud god pošla, opet moram u moju Loznicu da se vratim. Biću iskrena, nije to toliko zbog samog grada; više je zbog ljudi koji u njemu žive, a do kojih mi je stalo. Tako bih se ja isto vraćala svakog vikenda i u Šabac, Jagodinu, Negotin…
Ipak, sigurno je to da je Loznica veoma lep grad, od velikog istorijskog i kulturološkog značaja. Smeštena je u podnožju planina Gučevo i Cer, a tok reke Drine sa zapadne strane pridodaje Loznici još veću važnost. Loznica je prirodni, privredni, saobraćajni i kulturni centar ovog dela Podrinja. Turizam je prilično razvijen, jer se u blizini nalaze, sem pomenute planine Gučevo, koja je velika atrakcija u svako doba godine, ali zimi se posebno ističe njen „šmek“, i Banja Koviljača, gde se nalazi poznato lečilište Diskopatija, a u Banju je svojevremeno često odlazio i Kralj Petar I Karađorđević. Takođe, samo 11 km od Loznice je i Tršić, rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića, koje obiluje istorijom jer su kućice iz njegovog doba još sačuvane, pa možete videti mesto gde je Vuk obavljao svakodnevne aktivnosti, gde je pisao i učio i kako je uopšte živeo. Nadomak Tršića je i velelepni manastir Tronoša, gde se nalazi velika česma Devet Jugovića. Često u šali pomenem da svi putevi vode u Loznicu, jer je zaista puno ljudi koje sam upoznala bilo u njoj ili makar prolazilo pored.
Loznica sve više napreduje u svome razvoju, pa se u poslednjih 10 godina dosta promenila i modernizovala. Nedavno izgrađen bazen „Lagator“, na periferiji grada, velika je atrakcija kako za mlade, tako i za starije, koji tu nalaze pravu uživanciju tokom leta. Centar grada je do skora imao sigurno najneobičniju raskrsnicu u Srbiji, koja je prošle godine zamenjena kružnim tokom koji je znatno olakšao snalaženje vozača. Dva šetališta su takođe novina koja je doprinela da grad izgleda još lepše i privlačnije. Loznica je i centar brojnih dešavanja i manifestacija, posebno su značajni Vukovi dani koji se obeležavaju svake godine sedam dana pred Vukov sabor u Tršiću, koji se po mnogima smatra za najveću manifestaciju u Srbiji po svom značaju i masovnosti jer okuplja i do 50 000 posetilaca; Noć muzeja koji, iako dosta skromniji od onih u većim gradovima, broji dosta posetilaca, kao i festival folklora Evropa igra, koji u Loznicu dovodi mlade folkloraše iz Grčke, Bugarske, Rumunije, Češke i drugih zemalja Evrope. Takođe, Loznica je poznata po tome što se u Tršiću svake godine održava republičko takmičenje iz srpskog jezika.
Lozničani su znani kao prijatni, druželjubivi i vredni ljudi, a posebno su zanimljivi zbog njihovog naglaska. Rekli biste možda da meštani bilo koje oblasti u Srbiji zaslužuju epitet „zanimljivi zbog naglaska“, ali samo su Lozničani su prepoznatljivi, a samim tim i upečatljivi zbog svog „bosanskog, ali ekavskog“ izgovora. Samo kod nas, i naravno u vašim gradovima gde nas takođe ima (!), možete čuti reči akcentovane na sledeći način: čitaanka, ideemo, učiimo, kao i stvaralaaštvo (šala! :D). Ovo poslednje samo po potrebi, ako želiite da se malo našalite sa nekim!
Tako, ako vam se svideo ovaj tekst, a i ono malo što ste videli 8.januara (neki), a i to ko je bio trezan, isecite kupon sa leve strane i možda baš vi osvojite putovanje za dve osobe u Maroko! Ovaaj, ne, javite se meni, pa da ideemo u obilazak grada, da vidite još puuno lepih stvari jer naravno da vam nisam nabrojala sve ono lepo u Loznici, nešto morate i sami videti, ne može sve na izvol’ te, a i nije to to sve dok se zaista ne uverite sami!

Naš beogradski konjić – Olivera Batić

Voliš da voliš sunca? A Najbolje je kad te opale zvezde! Dohvatiš ih rukom i pokoniš materi za osmi mart. I očevi budu srećni ako su crvene. Nauči se ljubav, sigurno. Ovaj grad često gori, junak je to! Veruj! Vjeruj! Sećam se koliko su bostonski Srbi bili mladi. Bograđanka i Beograđan(in) ispred ,,Beograđanke’’ , skandiraju osmesima svojih drugova iz Evrope, koji su Beograđani u Parizu, Londonu, Hagu. Hiljade hipika i rokera, budućih novinara postaju objekti pod zemljom, podanici, patriote, vizionari, bajkoljupci i evropejci što vole ,,rusko bratstvo’’. I obećaju -kao neće se vraćati u ovu rupetinu,…kad ono s vremenom požele i oni da se identifikuju s Teslinim narodom. Čudo? Halo, Tesla, jesi ti, daj sijalicu da osvetlimo Balkansku, Nemanjinu…ustvari, Nemanjinu ćemo drugi put!!! Ovaj…ima bolesti i boli, i bola! A jedino su skroz zadovoljni oni sakati od muzike, iz Karton sitija. Cigani su srećnici što strminom neba i klisure uzalud guraju kajsije i jabuke u džepove. Ranije se – kao više oralo književnim ulicama. Dok su stari čamdžija, računovođa i ljupki Orlović i Sokolović šili fasade 6D naočara. Halo? Šta si nama TITo uradio? Najbolje, najčistije! A i danas JAT ponese delove jugoslovenstva, gore, gore, uuu, pa još više, još još! Pa se Drina odozdo junački koprca i hramlje a toliko je volimo! Pa je čak prenela i mnoge nestašluke na ovdašnju Savu! Kako praktično raste ovaj grad? Veliča animu Dunava, koji je odličan poznavalac labilnih trupala! On se deklarisao kao plavi ambis pod Gazelom. Bog’te! A čujem da Mehmetović Bora, Karakaš, i Dobrilovićeva s Radonjićem još krče mnogobrojne astale po Skadarliji! Oni Još jedu zajedno! Neka, neka zapevajte, živeli!Znači, ovaj grad je dobar za sve njih.,,Hej Slovenii još ste …?’’ A jel’? Igde, ikad? Ovo je epitom za neokrnjenost junaštva, dok se baca opasna rima o političarima. Bušeći korzoe milioni stoplala znoje se, smrde, očajavaju zarobljena u cipelama. Izuje se svačija malenkost i ,,nek’ hoda, kroči, trči, vozi, pali!’’ Lepo je dok ljubimo ljubakamo, jezikamo, te najlepše obraze i čela s mirisom loze. A Zemunci neka su ljubobrni! Njihova ’spika’ ne dotiče optimistu, beogradoljupca, onog što prođe ,,Mihajlovom’’ i zavoli stranaca. Neka, nek’ kažu da smo dovoljno topli, bliski, vrlinski. Baš zbog toga što pijemo tečnosti i gradimo koštane oblakodere! Pa nam ih nekada sravne, a mi opet, i posle opet-a ih opet pravimo! Mi rado slavimo belinu grada! U kazalištu se bitiše od pola osam i klanja umetnosti. Ovde ima 6 vrsta beline! Ima ima! zato se refleksno slikamo i trepćemo blicem , znajući da se šunja grobna ploča. Juri!! Pa moramo stići da svaku nijansu apsorbujemo u svoj Kodak. I Bog pravde je centralizovao ovde svoju palatu. ,,Gle, hram što je dobar, i on je beo!’’ Dok ovako Karamo, Izebegujemo, Titujemo, Miloštujemo, Koštunicamo, Tadijamo, uvek poharamo i Knez Mihajlovom, srećni. Gde, Igde? Ponekad zimi su se smrzavale se mnoge mačke. I psi. I ostali sisari. STOPA SMRTNOSTI SISARA JEDNE ZIME JE PORASLA- Metež veka! Blago nama…kakve su ovde reke, kakva ušća, kako dobra kaldrma. Beogradska, sisarska, ljudska! Ma da se izuješ bos čak i kad te taj vetar direktno piči u bolesnu bronhiju. U jeeee…! a na proleće, pošto si i uslovno postao vedriji, u Beogradu si junak! Epika! Mada,ima dana kad se sagneš da te ne pogodi bomba. Al’ promaši li tebe, pogodiće ti babu u bolnici! Mermer taj, koji ližu kerovi i psi, vapi da ga voršipujš. Intelektualci ovde likuju, žive, jedu, guraju masu u još veće mase, zarad mase svoje inspiracije! Da budu bogati boemštinom. Ali nekako taj govor boema neće da ide. Ja mu kažem nekad: ,,idi idi puj, fuj !’’… A ne, boemi i dalje ovde piju život, ogovaraju Tita, žale za Titom, i titovski tituju za istitovanim vrmenom! Oni pevaju, venačavaju kopiletstvo artizma! Ovde! Hoće da se u uovom gradu večno klanjaš nerealnom, brdovitom, modernom, belom. Zar? Li? Li? Li? I kao odjednom, dođe vreme kad manje putujemo , više sedimo, nemamo svog ,, Yuga’’. To da se malo naš avangardni eros otrezni od jablana za koje se mislilo da su ljubavnici onih pariskih… ,,Ubij!ubij pacova!’’ A čim miševi odu, onda možeš i sesti na ovu kalemegdansku klupu i kasnije se na urgentnom dečački osvrtati za sestrama da ti opale par šavova po jako jako jako krvrvoj nozi…onako, malo iznad….,,pir pir ispirkaš malo to.’’ Baš sada imati taj betmenov auto nije loše. Dobar je, crn, metalik. Divota, crnoća, mašina! Naučiš voziti..ajd’ bbr brr brrm. I keve viču – nemoj se osvrtati, jer znaš, snaći će se i Zoran i Jova i Mile i Rade! I onda to ledanje u ,,heruvime grada’’, ništa ustvari ne pokrene. Ali nisi umro. Osim prijatnosti u telu, hipofiza se naježi, i žena odmah svojom gravidnošću okonča poneku lošu narav, reč, istoriju! I na ,,Surčinu’’ se misteriozno zavetuješ da se nećeš vratiti. I ni materi, ni keve, ni majke, a ni babe, ni očevi ne cvile za nama ne cvile više od keretina sa Zvezdare! Pa nas muči samo lapsus teksta, ćirilce, latinice ili kategorije ništavila; pa se ne da objasniti da je zoološki vrt ustvari durbin, sintetika, prirodnost i uginuće. Tamo sada radU crnci, belci, i životinje. Životinje ustvari praktičnije gledano – NE RADU, one samo -bivaju rađene. Jedu hranu, Bog’te ko ne jede hranu! Razmeš? Mame nas uče da volimo srpstvo, jel? ,,I ako ti je Mićo, onaj drug Rade toliko dobar, bio april il’ oktobar, pređi most, i ubi u njmu taj lički afinitet prema Anđi, pobogu! Da cveta kaporska loza. Daj majke ti da zajašemo konja, ko’ konjanici, pravi!’’

Moje parče sveta – Novi Sad, Sofija Balać

Pariz, London, Prag, Njujork. To su četiri grada o kojima uvek pričam kao o idealnim mestima za mene. Naravno, tačnije je reći idealizovanim nego idealnim, s obzirom na to da ni u jednom nisam živela, nego sam ih doživela kroz fotografije, knjige i filmove.
Bilo kako bilo, sva četiri pronalazim u mom gradu. U mom Novom Sadu.
Novi Sad je moj Pariz kada u prugastoj majici i sa crvenim karminom na usnama sedim u baštici nekog kafića (ili, pošto je reč o Parizu, kafea) i pijem kafu. Novi Sad je moj Pariz kada predveče uz Dunav šetam po keju i pustim da mi se miris vode uvuče u kožu i kosu. Novi Sad najviše odiše Parizom za Noć muzeja i Festival uličnih svirača.
Novi Sad je moj London kada pada kiša. Novi Sad je moj London kada sa kišobranom idem do Gradske biblioteke i usput smišljam koju ću knjigu uzeti. Novi Sad je moj London kada, umesto na telefonu, pogledam koliko je sati na katedrali. Ipak, Novi Sad je London najviše onda kada me pljusak iznenadi, pa mokra do gole kože utrčim u četvorku i ostavljam barice za sobom po sivom podu autobusa.
Novi Sad je moj Prag kada se nalazim sa nekim kod katedrale. Novi Sad je moj Prag kada sa golubovima oko mene sedim na Miletiću. Novi Sad je moj Prag kada idem Zmaj Jovinom i gledam krovove. Novi Sad je moj Prag kada do centra idem okolnim putem samo da bih šetala po Starom gradu.
Ipak, Novi Sad je od svega ovoga nekako najviše moj Njujork. U Njujork ljudi dolaze da bi ispunili svoje snove, on je ljudima više od grada, on je prijatelj koji zna da te razočara i izneveri ali je uvek nekako tu da ti pruži utehu. Novi Sad je moj Njujork kada hodam po šuškavom lišću kroz Dunavski dok slušam Velvet Andergraund. Novi Sad je moj Njujork kada želim da me sakrije u svoje ulice zato što želim da budem sama sa svojim mislima. Novi Sad je moj Njujork kada žurim u SNP na pretpremijeru. Novi Sad je moj Njujork kada hvatam taksi.
To je moj Novi Sad. I Pariz, i London, i Prag, ali najviše Njujork.

DERONJE- Gordana Ćirić

Često me ljudi pitaju odakle sam. Posle odgovora obavezno sledi pitanje „Deronje, gde je to ?”. Tako krenem da im objašnjavam da je to malo, vojvodjansko selo.
Geografski, to jeste tačno, jer se ono nalazi u zapadnoj Bačkoj. Pa opet, “vojvodjansko” bi znacilo da ono pripada Vojvodjanima, meštanima. Posmatrano na taj način, ono je prestalo da bude samo vojvodjansko, jer je godinama utociste ljudima izbeglim iz Hrvatske, kolonistima sa juga Srbije, a sad i velikom broju Roma…
Tako je postalo teško odrediti šta je to “deronjski”. Da li je to tipično meštansko razvlačenje reči ili možda žene koje guraju bicikle po selu,jer su došle sa bosanskih brda, pa ne znaju da voze? Tamo je stvarno nemoguće voziti, verujte, probala sam. Jedno je sigurno tipično naše – harmonija. Svako ko se nadje na ulicama našeg sela, moze primetiti da se svi javljaju jedni drugima. Kad si dete, uče te da je to red, a posle ne možeš da zamisliš da prodješ pored nekoga, a da mu se bar ne nasmeješ i usput obećaš kako ćeš pozdraviti roditelje, čak i ako nisi siguran sa kim razgovaraš. Tako to postane kao neka zaraza, neko hronično stanje, prosto mi se nekad dešava da se nasmejem i ljudima u gradu.
U samom centru Deronja nalaze se dve crkve, pravoslavna i katolička, jedino je ona ostala, dok “švapskih kuća’’ vise uopste nema. Pored te crkve je “Etno kćca’’, u kojoj svaka soba predstavlja običaje ljudi koji su došli sa različitih strana. Ne može se tek tako proći pored te kućice, jer miris kuglofa, koji prave domaćice koje se pomalo nadmeću, naprosto mami. Tako dok zene prele u “Etno kući”, muškarci na ćoškovima igraju karte, neku lokalnu igru “nakucke”. Iz seoskih kafana, u kojima se pije šljivovica za 20 dinara, uvek se moze čuti zvuk tamburice. Tambura je u krvi svakog Derončana, bez obzira odakle dolazi i koju vrstu muzike sluša. Kako bi uopste mogle oči da nam ne zasijaju na pesmu “Deronje je selo od davnina…” ili da zaboravimo Djenu legendu? Ja bar ne mogu, obećala sam mu kad sam bila dete…
U centru se nalazi i spomenik kralju Aleksandru, na kome piše “Svome kralju, Srbi Deronjci.” Kad je spomenik bio srušen, zbunjivalo me je to belo postolje od kamene ploče u centru, nisam znala čemu to služi. Sada me zbunjuje to “Deronjci”. Mozda tako jeste pravilno, ali svako od nas uvek kaze da je Derončan.
Čudno je sve to zamisliti sada kad svi žive urbano i nekome ko nije navikao bilo bi jako čudno da starim ljudima odgovara na pitanje “Čiji si ti, derane?”. A onom se ko jednom navikne, nemoguće je izbrisati tu sliku i zato “Sve zove – ostajem”.