NAUKE KOJE SE BAVE JEZIKOM

ezikom se najopštije bavi LINGVISTIKA. Polovinom 20. veka većina nauka postaje multidisciplinarna – tako su nastale psiholingvistika, sociolingvistika, matematička lingvistika, neurolingvistika… Lingvistiku ćete opširnije izučavati u četvrtoj godini.

 

Fonetika i fonologija se izučavaju u prvoj godini gimnazije.  Proučavaju glasove nekog jezika sa njihove  funkcionalne strane, tj. njihovu  ulogu u sistemu glasova.  Pojmovi koje treba da naučite su: FONEMA – najmanja distinktivna jedinica, bez značenja, ima distinktivnu funkciju, a to znači  da se pomoću foneme razlikuju značenja viših  jedinica (više jedinice su značenjske, jedinice prve artikulacije…) Fonema je glas koji služi za obeležavanje razlike u značenju reči. Foneme se beleže pisanim znakovima koji se zovu grafeme. Grafeme se mogu realizovati pomoću rezličitih slova – recimo latinicom ili ćirilicom…

FON– svaka realizacija foneme

ALOFON – kontekstualno uslovljena realizacija foneme  Ana i Anka – [n] je dental i [ŋ] velar

Predmet proučavanja fonetike je i slog i podela reči na slogove, kao i akcenat reči i rečenica.

Slog je glasovna jezička jedinica koja se ostvaruje jednim artikulacionim (izgovornim) zahvatom.

Slog može biti:

  • jedan glas (u ovakvim slučajevima nosioci sloga mogu biti samo vokali i vokalno r):

u-to-va-ri-ti, r-đati;

  • više glasova (nosioci sloga mogu biti samoglasnici, vokalno r i ponekad vokalno l i n.

slu-ša-ti, cr-ni, Pl-zen, I-dn;

Slog može biti i otvoren i zatvoren – zavisno od toga da li se završava da samoglasnik ili suglasnik.

  • otvoren slog se završava samoglasnikom Ma-ri-ja, te-lo;
  • zatvoren slog se završava suglasnikom – ra-di-ja-tor.

U zavisnosti od toga da li je nosilac sloga akcentovani slog može biti:

  • naglašen: ge-NE-ral;
  • nenaglašen: pred-sed-ni-kov

I prema tome da li je nosilac dugog ili kratkog akcenta može biti:

  • dug: ru-ka;
  • kratak: ki-ša.

 

Važno je da znaš pravila podele reči na slogove. Zapamti!

  • uvek je granica sloga ispred grupe suglasnika koju čine strujni, afrikate ili neki drugi suglasnik:

i-stu-ri-ti, mu-stra, u-slu-ži-va-nje, u-sko-vit-lan, cve-ćka;

  • uvek je granica sloga ispred grupe suglasnika ako je na prvom mestu bilo koji suglasnik osim sonanta, a na drugom mestu sonanti. V, J, R, L, LJ:

sve-tla, to-pljen, sta-klo, pro-žvr-lja-ti, sa-zre-lo, cvo-ko-ta-ti.

  • Uvek je granica ispred grupe suglasnika koju čine dva sonanta, a drugi je JE (kratak refleks JATA):

čo-vjek, u-vje-riti, za-pje-va-la, po-dje-la

  • Uvek je granica sloga između grupe suglasnika koju čine dva sonanta:

u-glav-nom, bol-ni-čar, tram-vaj

  • Uvek je granica imeđu dve grupe suglasnika kada je na vrvom mestu eksplozivni, a na dgrugom bilo koji suglasnik osim sonanata V, J, R, L, LJ:

ev-rop-ske, sred-stvo, jad-ni, sud-bi-na.

 

Kada se granica reči određuje prema artikulacionim osobinama glasova takva granica naziva se GLASOVNA (FONETSKA). Ako granicu ogređujemo prema značenju nekih njenih delova takva granica se naziva SEMANTIČKA (PSIHOLOŠKA).

Fonetska granica: ra-zre-đi-va-ti

Semantička granica: raz-re-đi-va-ti

Kada se prefiks oseća kao poseban deo složenice (jer imaju svoje značenje) mogu se odvajati od reči – semantička granica (OD-(OT-), IZ-(IS-)….

Nosioci sloga mogu da budu i sonanti R, L, N i onda ih nazivamo vokalno R, L, N. Oni su nosioci sloga ako ispred nema vokala ili ako se nalaze ispred O koje je nastalo od L.

Za-r-đa-ti, pr-sluk, prst, po-r-va-ti… gr-Oce (gr-lce), pro-dr-o (pro-dr-la)

Primeri za vokalno L i N:

bi-ci-kl, Vl-ta-va, Id-n, Men-he-tn.

 

Morfofonologija kao što i sama reč govori proučava vezu između dve nauke o jeziku – morfologije i fonologije – ona proučava kako se foneme (glasovi) ponašaju na granici osnove reči i nekog prefiksa ili nastavka za tvorbu ili promenu reči.

Morfologija proučava reči i morfeme. Reč se može sastojati od jedne ili više morfema. Morfologiju možemo podeliti na dve discipline:

  • Morfologija u užem smislu – bavi se vrstama reči,  jezičkim i gramatičkim kategorijama reči, promenama reči…
  • Tvorba reči bavi se građenjem novih reči, izvođenjem, slaganjem, kombinovanjem, tvorbom pretvaranjem…

 

VRSTE MORFEMA

 

Prefiksi (ili prefiksalne morfeme) stoje ispred korena ili drugih prefiksa i unose novo značenje u reč (ZA-pevati, U-gasiti, Po-trčati). Prefiksi su najčešće nastali od predloga (OD- ,IZ-, PRED-…)

Sufiksi (sufiksalne morfeme) dolaze iza korena ili iza drugih morfema i unose novo značenje u reč (miš-ica, ukop-avao, golub-arenje). Ne moraju vuek biti na kraju reči, iza njih mogu da stoje nastavci za oblik reči (miš-ić-i).

Nulta mofrema je oznaka da nedostaje glas koji je tu nekada stajao. Obeležava se kao nula precrtana crtom.

Zid –nulta morfema – označava da je ovde nekada nešto stajalo (ZID je nastalo od ZIDATI).

Nastavci za oblik mogu se nalaziti iza korena, sufiska i iza osnove reči. Označavaju gramatičke odnose u koje stupaju reči u rečenici. Ozanavaju rod, broj, padež, lice, vreme, način…

Postoji i nulti nastavak za oblik. On se javlja, recimo u nominativu imenica koje se završavaju na suglasnik. Brat-nulti nastavak za oblik

Infiksi (umeti) nalaze se iza korena ili gramatičkih osnova, iza drugih nastavaka a ispred nastavka za oblik reči. Infiksi su:

  • glasovi –o- i –e- koji spajaju delove dve reči u složenu reč – zovu se još i spojni vokali (jug-o-istok, kuć-e-vlasnik…)
  • glasovi –n- i –t- u promeni oblika nekih imenica srednjeg roda (rame-n-a, tele-t-a).
  • gkupovi glasova –ov-, -ev- u promeni oblika nekih imenica muškog roda (grad-ov-i, kralj-ev-i).

 

TVORBA REČI

Njome se bavi morfologija u širem smislu.

Prema načinu tvorbe reči u srpskom jeziku mogu biti:

  • proste – ako nisu nastale od neke druge reči (voz, nos, krevet, sir, čuti…)
  • izvedene – ako su nastale dodavanjem sufiksa na tvorbenu osnovu (prst+en=prsten, svoj+ta=svojta, sestr+=sestrić)
  • složene  – nastaju dodavanjem prefiksa na tvorbenu osnovu (o+cediti), spajanjem dve reči ili delova reči u jednu sa spojnim vokalom (star+mali=starmali), ili dodavanjem prefiksa i sufiksa na tvorbenu osnovu (na+prst+ak = naprstak).

Tipovi tvorbe reči su:

  • izvođenje
  • slaganje
  • kombinovana tvorba
  • tvorba pretvaranjem

 

Sintaksa se bavi rečenicama, sintagmama, i rečima – proučava kako funkcionišu u rečenici.

Ona je deo gramatike koji proučava principe na osnovu kojih se od reči stvaraju rečenice.

Sintaksičke jedinice su:

  • komunikativna rečenica – sva rečenica koja prenosi celovitu poruku, piše se velikim početnim slovom i ima znak interpunkcije na kraju;
  • predikatska rečenica je sintaksička jedinica sastavljena samo od JEDNOG predikata u ličnom obliku. Predikatske rečenice mogu biti nezavisne i zavisne;
  • Sintagma je skup punoznačnih reči (osim glagola u ličnom obliku) koje imaju isto značenje i funkciju u rečenici;
  • Reč.

Leksikologija se bavi rečima kao jedinicima rečnika (leksemama). Skup reli jednog jezika je leksika tog jezika. U okviru leksikologije nalaze se i druge discipline: frazeologija (fraze), terminologija (termini), etimologija, onomastika (vlastita imena).

Stilistika se bavi izborom i upotrebom reči i oblika u određenom stilu kao i odnosom stilova u okviru jednog jezika. Stilistika se bavi i poetskom leksikom – tj. načinom na koji pojedini pisci upotrebljavaju jezik (stil, stilske figure…)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s