JEZIČKA NORMA I STANDARDIZACIJA – STANDARDNI JEZIK

Jezik je po svojoj prirodi normativan.

Kada nastane zajednica ona stvara i svoj jezik. On je u početku, kao i zajednica, bez čvrstih pravila i neuređen. Kad zajednica dostigne određeni nivo civilizacijskog razvoja, ona normira svoj jezik.

Tako bismo jezičku normu mogli da definišemo kao skup propisanih i obaveznih pravila upotrebe jezika. Norma je merilo jezičke ispravnosti i uzor svima kako da govore određenim jezikom.

Postoje dve norme.

Implicitna norma i eksplicitna norma.

Prva – implicitna norma se usvaja od detinjstva. Odrastajući u određenoj društvenoj zajednici dete uči jezik zajednice i sve što je svojstveno govornicima te zajednice. Ova norma se usvaja od rođenja.

Navešćemo neke od primera koji su karakteristični za rani period dečijeg govora:

a) izgovor određenih reči – viba (riba), jutka (lutka), setati (šetati)

b) oblici reči: zecovi (zec), lјudovi – lјud ( čovek – lјudi), možem (mogu)

v) način tvorbe reči: izdavačica (žena koja izdaje detetove tajne), zašamario (ošamario)…. buldožder (buldožer)

d) odrični oblici reči: nećem možem (ne mogu), hoće jedem (hoću da jedem)

Eksplicitna norma

Ovu normu propisuju stručne institucije. Oni biraju dijalekat, opisuju ga i propisuju u gramatikama, rečnicima i pravopisu. Stručna lica na ovaj način propisuju normu – propisuju pravila dobre upotrebe jezika. Norma se širi na različite načine (u institucijama poput vrtića, škola, fakulteta, medija, pozorišta…) Norma mora stalno da se neguje, vrednuje i rekonstruiše. Normiranje je trajan proces, jer je jezik živa materija.

Norma je čvrsta da bi jezik bio funkionalan i da bi se čuvao od promena. S druge strane da bi se mogla koristiti jezička sredstva za izražavanje pojedinačnog, grupnog i kolektivnog identiteta potrebno je da norma ipak bude dovolјno elastična.

Mogli bismo reći da je proces izgrađivanja jezičke norme jezička standardizacija, a rezultat ovog procesa je standardni jezik.

Norma mora da bude otvorena, jasna i zastuplјena na svim nivoima jezičke strukture.

Norma koja propisuje pravila izgovora naziva  se ortopepska norma.

Norma koja propisuje pravila pisanja naziva se ortografska norma.

Norma koja propisuje pravilan oblik reči naziva se morfološka norma.

Norma koja propisuje pravila za izbor odgovarajuće reči naziva se leksička norma.

Norma koja propisuje kako se formiraju jedinice usmene i pisane komunikacije naziva se sintaksička norma.

Norma koja preporučuje izbor određenih jezičkih sredstava za svaki funkcionalni stil naziva se stilistička norma.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s